I dalje žeže. Nije toliko vruće koliko nismo ogoljeni gde treba. I opet se setim moje babe koja čitavo leto nosi vuneni prsluk. Govorila je: „Kad čeljade zađe u ozbiljne godine, važno je da ne manita i da prebaci neki gunj preko krsta.
Već je prošlo više od mesec dana otkako sam se preselila. Vreme prolazi, propisi su umarajući i opterećujući, a život i dalje smislen. U ponedeljak ću opet brinuti zbog nevažnih stvari, birokratiije i zaposlenih u javnim ustanovama, o tome kako šaltersko staklo deli svetove. Danas ću slušati neku muziku, biti grešna i čekati kišu. Komarci napadaju iz trave, ne sa drveća. Jutarnje rose uvek ima, čak i u sušnom periodu, jajašca sa novim naraštajem polažu u travu. Teritorijalno su organizovani i ne vole vetar ni promaju. Pored komaraca upravo ratujem i protiv mrava, ničim izazvani su počeli da mi opsedaju dvore, pojavili se niotkuda kao Huni i od sve hemije najefikasnija se pokazala kineska kreda.
Sada sledi pitanje kako je malenim Špancima uspelo da zavladaju sportovima sa loptom? Sijesta, braćo moja i sestre, sijesta, popodnevna dremka. Odmoran čovek i život bez stresa, osnova da se gradi sistem u kome kvalitet ispliva na površinu. Primer sijeste iz našeg naroda, kad smo cara imali tj. ženili:
„…zlu nauku Miloš naučio
Kod ovaca u Šari planini,
Pospavati svagda oko podne…“
Naravno, svi znaju da dremka nije zla nauka, već je trenutak bio loš, Miloš je zaspao na leđima kulaša koji se umešao među careve konje. Kada vratimo popodnevnu dremku, vratiće se i carstvo.
Učili su me da je svaka šala pola istine. A ja sam sama naučila da neke šale (i pola istine u njima) ignorišem zarad sopstvenog mira i čvrstog uverenja da su pogrešne. Slušam te, da. Ali tvoje oči pričaju drugu priču. Kao i uzdah u pola reči. Topliju. Krhkiju. Izvesniju. I ja ću rečima potvrditi tvoje reči. A uzdah u mraku će potvrditi onu drugu priču. Jer…hteli-ne hteli, razumemo se na tako mnogo načina. Kod mene došlo neko vreme da svake noći sve ranije ležem da ne spavam.
Sećam se kako je i po najvećim vrućinama moja baba ložila smederevac, da kuva ručak i peče štrudlu, bolelo je uvo za vrućinu, jer deca moraju da jedu!!! Tako je bilo onomad. Najjača reč iz starina srpskog jezika – onomad, kažeš to, pa nit znaš da li je juče ili je pre dve nedelje, ili dve godine, ali ne moraš ni da razmišljaš ni da objašnjavaš. Dakle, odoh da pravim štrudlu. Sa makom.
P. S. Hodanje po tankom ledu kao beg od vrućine.