Čitaonica

ОЧИЊИ ВИД

Данима веје, по земљи сипа…

Бјелина пуни очињи вид.

И мраз већ јако образе штипа,

сунце се крије ко да га стид.

Пахуље у зраку трепере бјелином,

а стаза чека кораке нове…

Вјетар, тек тихо, пјева долином,

као да име нечије зове.

Ослушнем, мислим зове ме драга…

Застанем, чекам и покрет слутим…

Бескрајна бјелина и нигдје трага.

Знам да је залуд, али се љутим:

На себе, на наду, на дан што ме лаже

да мислим она однекуд иде…

Сјенке су те што мене траже…

Кораци се њени више не виде.

Остала је негдје у јесењем дану,

на оном мјесту гдје вјечно се чека,

гдје сузе са кишом на земљу пану…

У смрти – мирна, спокојна, далека…