У бехару и у цвасту миришљавог јоргована,
ишетала, корзом ходи, нагиздана л’јепа Сана.
Мене шејтан обузима и да ћутим немам мира…
Санин смијех затрепери – кô музика њежна свира.
Тад јој рекох како злати – успламтјела – мајско вече,
и да пламен те љепоте душу моју страшно пече.
Па јој очи моје кажу оно што се јавно ћути.
Баци косом л’јепа Сана, видим да ми тајну слути.
Оком плавим насмија се – огњем живим ме сажеже…
Раменима угну мало, разгали ме и побјеже.
Оста вече запитано какву тајну ми имамо!
Тајне нема, луд сам за њом, само вече и ја знамо!
И због тога волим бехар и цваст дивног јоргована,
јер се надам, једне ноћи, љубиће ме моја Сана!
