Тог јутра – само да сам знао –
док сам корачао низ друм стари,
већ на првом кораку бих стао,
али нисам знао како стоје ствари…
Нисам знао гдје ја то одлазим –
да у ствари идем из дјетињства свога,
и било ми важно како газим,
како сам одјевен – сјећам се тога…
Па сада одјевен тугом – стојим
док истим путем пратим дијете…
Од тада до данас кораке бројим –
кораке моје до туге и сјете.
Сјетим се увијек руке која маше –
још дуго након одласка мога…
Сузе у оку мајке наше –
сјећам се сузе… и само тога…
Јутрос ме ево – отац који прати
и у срцу има безразложну тугу.
У растанку новом – човјек сам што схвати:
да живот је само шетња по кругу.
Тог јутра заувијек одох
из топлог окриља дјетињства свога,
и сад сам неко ко другога прати…
Схватам и плачем – плачем због тога.
