Čitaonica

ТОГ ЈУТРА…

Тог јутра – само да сам знао –

док сам корачао низ друм стари,

већ на првом кораку бих стао,

али нисам знао како стоје ствари…

Нисам знао гдје ја то одлазим –

да у ствари идем из дјетињства свога,

и било ми важно како газим,

како сам одјевен – сјећам се тога…

Па сада одјевен тугом – стојим

док истим путем пратим дијете…

Од тада до данас кораке бројим –

кораке моје до туге и сјете.

Сјетим се увијек руке која маше –

још дуго након одласка мога…

Сузе у оку мајке наше –

сјећам се сузе… и само тога…

Јутрос ме ево – отац који прати

и у срцу има безразложну тугу.

У растанку новом – човјек сам што схвати:

да живот је само шетња по кругу.

Тог јутра заувијек одох

из топлог окриља дјетињства свога,

и сад сам неко ко другога прати…

Схватам и плачем – плачем због тога.