Данима веје, по земљи сипа…
Бјелина пуни очињи вид.
И мраз већ јако образе штипа,
сунце се крије ко да га стид.
Пахуље у зраку трепере бјелином,
а стаза чека кораке нове…
Вјетар, тек тихо, пјева долином,
као да име нечије зове.
Ослушнем, мислим зове ме драга…
Застанем, чекам и покрет слутим…
Бескрајна бјелина и нигдје трага.
Знам да је залуд, али се љутим:
На себе, на наду, на дан што ме лаже
да мислим она однекуд иде…
Сјенке су те што мене траже…
Кораци се њени више не виде.
Остала је негдје у јесењем дану,
на оном мјесту гдје вјечно се чека,
гдје сузе са кишом на земљу пану…
У смрти – мирна, спокојна, далека…
